И родитељима је потребна адаптација при поласку детета у вртић

Полазак деце у вртић често теже пада родитељима него деци, стога је добро да се већ сада психички припреме.

Породица је природно окружење сваког детета, а полазак у вртић је догађај, који код неке деце, представља прво одвајање од ње. Упис детета у вртић је велика промена у животу детета, али и родитеља.

Потпуно је погрешно мишљење да је адаптација на вртић потребна само детету јер је понекад потребнија родитељима.

Када родитељ  упише дете у вртић, веома је битно да се упозна са програмом рада вртића. Васпитач/медицинска сестра је прва особа са којом ће остварити контакт и која ће их упознати са свим детаљима. Квалитетан разговор са родитељом је важан предуслов за полазак детета у вртић јер на темељу њега, васпитач/медицинска сестра добија почетну слику о детету. Међусобно поштовање и уважавање су темељ успешне сарадње са родитељима.

Први дани у вртићу могу бити веома стресни за дете, па је јако важно да родитељи имају позитивно мишљење о установи у којој ће њихово дете боравити; као и о васпитачима/медицинским сестрама јер су оне врло важне личности у животу детета;  и биће много смиреније, безбрижније и опуштеније, када види да његов родитељ има поверење у васпитаче/медицинске сестре. Уколико дете осети да је родитељ преплашен, несигуран онда ће се и оно тако осећати, јер су деца склона копирању осећања својих родитеља.

Родитељи својим понашањем шаљу јасну слику деци. Забринути и преплашени родитељи шаљу јасну поруку: „Јако се бојим за тебе!“ неки родитељи када остављају децу у вртићу, плачу заједно са њима и тада им поручују: „Тужан сам јер те остављам овде где ти баш неће бити добро!“ и таквим понашањем збуњују дете.

При поласку у вртић дете може реаговати: плакати, одбијати контакт са васпитачем/медицинском сестром или се изразито везати за њега, одбијати храну, игру, дружење, вриштати, плакати, показивати агресивност према другој деци, играчкама,... Понекад је могуће враћање старим навикама: мокрење у кревет, сисање палца, дуде, и сл. Тада детету можете помоћи тако што ће те му показивати позитивне емоције, уверавати га да највише волите на свету и тако ћете у њему створити осећај сигурности и поверења.

Ево неколико савета који могу помоћи:

-      О вртићу причајте као о месту са пуно деце, играчака, васпитача/медицинских сестара које знају пуно игара, месту где се деца друже, једу, заједно играју,...

-         Будите искрени према  детету и кажите му тачно време доласка по њега везујући се за догађаје као што су ручак, ужина, спавање и сл. Немојте му говорити да ће ићи кући у 11 сати, јер дете не зна да гледа на сат, а кратка реченица : „Доћи ћу по тебе пре спавања.“, олакшава дететову перцепцију времена доласка родитеља.

-      Будите редовни, јер континуирани долазак омогућава лакшу адаптацију детета, изузев када је болесно. Након кратког времена, врић  ће постати место где ће оно радо долазити да се игра са својим другарима, проводи време у  стицању нових вештина и знања.

-          Растанци са дететом нека буду кратки-осмислите неки ритуал поздрављања са дететом како би му дали до знања да ћете се вратити.

-    Одвојите време за адаптацију – веома је битно да барем прве две недеље ускладите своје обавезе и издвојите време за одсуство са посла. У првим данима дете у вртићу остаје јако кратко, али је од велике важности да родитељ дође по њега када се договорио са васпитачем/медицинском сестром или дететом, јер се тако код  детета  ствара осећај да ће мама или тата доћи, да неће бити напуштено.

На крају се враћамо на почетак – информисаност родитеља и добра сардња са вртићем, васпитачима/медицинским сестрама најважнији су услов адаптације. Када је родитељ зна шта све може да очекује у овом стресном периоду осећај кривице да ради нешто на штету свог детета неће постојати.